Koncert Đorđa Balaševića je RASPRODAT

Poštovana Gospodo Begeši...
Već nekih desetak dana pojavljuju se informacije da ulaznica za koncert 30-og decembra više nema, a od pre nekoliko dana ih zaista nema...
Da ne bude zabune, već na dan prodaje nije ih više bilo za tribine, parter se nakon par dana sveo na stotinak preostalih, ali smatram da je ipak bilo vaspitano sačekati da i poslednja rezervacija bude podignuta pre nego što se ovo objavi...
Nerado koristim reči »prodaja«, čini mi se da je primernije reći da su sve karte kupljene, mada mi se najviše sviđa formulacija da su konačno sve ulaznice pronašle put do onih kojima su i bile namenjene?
Hvala svima koji su mi priuštili da se još jednom provučem bez bilborda, plakata, napadnih džinglova i reklama, bez nagradnih igara i gostovanja u Jutarnjem Programu i Žikinoj Šarenici...
Za botove, koji će se istog časa upustiti u kalkulacije kolika je to ustvari bila ušteda na marketingu, odmah i jedna dodatna, adekvatno prosta jednačina: a koliku bi onda tek zaradu doneo famozni drugi koncert, o kom se toliko naklapa?
Što je, dabome, trik pitanje, čim je sročeno u takozvanom »potencijalu«...
Jer, nema drugog koncerta, šta vam je? 
Kao Šanjsonjer Sa Greškom (da tu i tamo nastupi, eto, i van pozorišta i Domova kulture?), naučio sam da publiku cenim »na komad«. U malenim salama, inače mojim omiljenim, obično bude tristo-četirsto ljudi, kako se u tom slučaju obično kaže. Tristopedeset ljudi. Četirstošezdeset ljudi. Svako ima svoju meru, ili je nema, ali za mene je uvek bila veoma bitna granica posle koje se »ljudi« stapaju u »masu«...
»Tri puta »napunio« Arenu. Bilo je jezivo puno Mase...«
Svaka čast...
Ali, ne usuđujem se da se poredim sa drugima. Sve teže mi polazi za rukom da se poredim i sa samim sobom? Pristajući na ovaj koncert u Areni nisam razmišljao o drugom, nego o sledećem koncertu u Beogradu, kad tad...
Masa napuni Arenu, a Ljudi je ispune, i to je to. Deluje kao nijansa, ali bojim se da bi bez takvih nijansi Portret Mog Života bio samo puka estradna reprodukcija...
I u Sava Centru, gde je to ipak bilo malo drukčije, jer je to neko vreme bilo jedino mesto na kom smo se okupljali, pitali su me koji će koncert od najavljenih biti najbolji? Eh, da znam, rekoh. Pa da odem samo na taj?
I, mada iz ovog ugla možda i ne deluje tako, i tad se dobro pazilo na meru. Da onaj poslednji u nizu, nekad osmi, nekad četvrti, nekad četrnaesti, ne bude prošaran...
Bolje da hiljadu ljudi ostane napolju, nego da ih hiljadu bude unutra, vračali smo... 
Ali, hiljadu po tadašnjem kursu, danas se ladno zaokružuje na nulu više...
No...
Po meni je to, u svakom slučaju, i više nego vredno premijere...
I definitivno vredno poštovanja nekog ko se trudio da dođe do poslednje karte za taj koncert, kao što će nekom biti važno da dođe do prve karte za sledeći, ali ne u Bg Areni, dan pre ili dan kasnije, kao što rekoh...
I, nek zasad ostane među nama...
Ali, ovi nesnosni Đotovi će me, po svemu sudeći, do kraja navući i da još pre Svetog Jovana posle puno vremena napokon gostujem i u Svom Gradu?

Pozdrav, i to, vaš Đ