Концерт Ђорђа Балашевића је РАСПРОДАТ

Поштована Господо Бегеши...
Већ неких десетак дана појављују се информације да улазница за концерт 30-ог децембра више нема, а од пре неколико дана их заиста нема...
Да не буде забуне, већ на дан продаје није их више било за трибине, партер се након пар дана свео на стотинак преосталих, али сматрам да је ипак било васпитано сачекати да и последња резервација буде подигнута пре него што се ово објави...
Нерадо користим речи »продаја«, чини ми се да је примерније рећи да су све карте купљене, мада ми се највише свиђа формулација да су коначно све улазнице пронашле пут до оних којима су и биле намењене?
Хвала свима који су ми приуштили да се још једном провучем без билборда, плаката, нападних џинглова и реклама, без наградних игара и гостовања у Јутарњем Програму и Жикиној Шареници...
За ботове, који ће се истог часа упустити у калкулације колика је то уствари била уштеда на маркетингу, одмах и једна додатна, адекватно проста једначина: а колику би онда тек зараду донео фамозни други концерт, о ком се толико наклапа?
Што је, дабоме, трик питање, чим је срочено у такозваном »потенцијалу«...
Јер, нема другог концерта, шта вам је? 
Као Шањсоњер Са Грешком (да ту и тамо наступи, ето, и ван позоришта и Домова културе?), научио сам да публику ценим »на комад«. У маленим салама, иначе мојим омиљеним, обично буде тристо-четирсто људи, како се у том случају обично каже. Тристопедесет људи. Четирстошездесет људи. Свако има своју меру, или је нема, али за мене је увек била веома битна граница после које се »људи« стапају у »масу«...
»Три пута »напунио« Арену. Било је језиво пуно Масе...«
Свака част...
Али, не усуђујем се да се поредим са другима. Све теже ми полази за руком да се поредим и са самим собом? Пристајући на овај концерт у Арени нисам размишљао о другом, него о следећем концерту у Београду, кад тад...
Маса напуни Арену, а Људи је испуне, и то је то. Делује као нијанса, али бојим се да би без таквих нијанси Портрет Мог Живота био само пука естрадна репродукција...
И у Сава Центру, где је то ипак било мало друкчије, јер је то неко време било једино место на ком смо се окупљали, питали су ме који ће концерт од најављених бити најбољи? Ех, да знам, рекох. Па да одем само на тај?
И, мада из овог угла можда и не делује тако, и тад се добро пазило на меру. Да онај последњи у низу, некад осми, некад четврти, некад четрнаести, не буде прошаран...
Боље да хиљаду људи остане напољу, него да их хиљаду буде унутра, врачали смо... 
Али, хиљаду по тадашњем курсу, данас се ладно заокружује на нулу више...
Но...
По мени је то, у сваком случају, и више него вредно премијере...
И дефинитивно вредно поштовања неког ко се трудио да дође до последње карте за тај концерт, као што ће неком бити важно да дође до прве карте за следећи, али не у Бг Арени, дан пре или дан касније, као што рекох...
И, нек засад остане међу нама...
Али, ови несносни Ђотови ће ме, по свему судећи, до краја навући и да још пре Светог Јована после пуно времена напокон гостујем и у Свом Граду?

Поздрав, и то, ваш Ђ