Ђорђе Балашевић у Арени

Наш прослављени кантаутор Ђорђе Балашевић по први пут наступиће у Комбанк Арени, 30. децембра 2016. године!

Резервација и онлине продаја улазница за концерт Ђорђа Балашевића почиње од уторка, 8. новембра и трајаће до петка, 11. новембра. Улазнице по ценама од 1700, 2000 и  2300 дин могуће је резервисати или купити онлине преко сајтова www.kombankarena.com и www.eventim.rs. Резервације важе седам дана од дана резервисања.

Регуларна продаја улазница на свим продајним местима ЦС Евентима почиње од суботе, 12. новембра. Улазнице у регуларној продаји моћи ће да се набаве и на благајнама: Комбанк Арене, Билет центра Београда, Дома Омладине, Ушће Шопинг центра. Од 12. новембра биће могућа куповина улазница само директно на благајнама и онлине без резервације.

Изјаву Ђорђа Балашевића о концерту у Арени преносимо вам у целости испод:

Драги моји Бегеши...

Учинило ми се да најава концерта у БГ Арени, 30-ог децембра ове године, не би требала представљати неки проблем?

Одржао сам их у Београду више од стопедесет до сад, и морам вам открити да постоји разлог зашто је то са стране понекад можда деловало као нешто савршено лако? Зато што је, наиме, то и било савршено лако...

Новогодишњи концерти у Сава Центру били су дефинитивно нешто најлакше што сам икад радио...

Тај талас добре енергије није ни требало вребати. Он би те напросто покупио и пре него што до краја изговориш »Добро вече, Мој Београде«, и на теби је надаље било само да ту и тамо једва приметно балансираш под благим налетима бочних ветрића злобе и зависти, сурфујући као Петар Пан кроз сазвежђе упаљених шибица...

Но, да не залазим сувише у поетику, опет неће изаћи на добро? Неуки то лако бркају са патетиком, на којој ми највише и замерају, и одмах ће се дати у потрагу по интернету, на би ли ме раскринкали како се ја то, уствари, на тај начин годинама улагујем сваком божијем граду у ком сам одржао преко стопедесет новогодишњих концерата...

Али добро...

До краја ћу се на овом свету канда навићи на све осим на људе, рекао би легендарни Деја Шапурикин у »Календару Мог Детињства«?

Но, драги моји Бегеши, да не давим превише...

Времена су таква каквим их ми направимо, и већ би се и ово обраћање могло учинити сумњивим? Било је, додуше, и година кад смо се споразумевали шифровано, као завереници који у некој књизи подвлаче сваку шездесет и трећу реч да би се тајно разумели, али тад није било баш оволико Простопроширених? У жељи да декодирају Енигму сложених реченица, више се не задовољавају само претурањем по туђим речима, него им је омиљено и да их изврћу, или да међу њих убаце и покоју своју, да би им се све то што не разумеју учинило донекле разумљивијим...

То »Бегеши« је, значи, за сваки случај, од оног »Бе-ге« на таблицама, које би нас некад обрадовале гдегод на њих налетимо по светским друмовима. И остало нам је, ето, да у новосадском жаргону Београђанима тако тепамо, тим пре што је и симболика увелико припомогла. Бегеш је, иначе, она тамбурашка верзија контрабаса, највећа могућа тамбура. Која даје основни ритам. Најдаље се чује. И око које се, као пилићи, послушно окупе и све остале тамбурице. И примови. И чела. И контре...

На крају се, ето, све ипак сведе на музику?

Неки Нови Клинци су, тако, на »друштвеним мрежама« направили малу пријатељску петицију, хиљаду лајкова за концерт у Београду, а било је у ствари потребно деветстодеведесетдевет лајкова, као што већ негде рекох, јер мој лајк је по том питању увек први. Уосталом, ако сад испада да сам ја тај кога је требало наговарати, онда смо стварно без везе пропустили неке године?

У вези тога су ме Неки Стари Клинци истог часа посаветовали да »можда ипак треба сачекати бољи тренутак«, али жалим, одавно нисам баш најбоља муштерија за чекање?

Сем тога, тридесети децембар ми се годинама чинио као један од најбољих тренутака Београда?

Тек кад човек оматори, и кад крене да тренутке купује »на комад«, укапира да их никад није ни требало чекати, него их је требало пресретати. Схвати како су тренутци увелико прецењени, јер они и јесу само безначајне честице времена, док их ми не узмемо под своје...

Млађани »Ђотови« који су сакупили лајкове очито су то сконтали на време, и њихова енергија поставила се пред мене као ултиматум пред којим нема изговора. Ту енергију сам већ помињао. У вези оног таласа. Оног сазвежђа. И оне патетике...

Али кад човек оматори, што сам такође већ помињао (и што баш и није неки провод?), барем може да се вади на то да испуњава старосне услове за извесну патетику? За носталгију. Сентименталност. За све чешће цитирање себе самог. Једном речју, испуњава многе услове да тотално пролупа...

Шта ако ми Протина Кћи ускоро махне са прозора вагона, и позове да у јесен дођем до Дижона? И испадне да је тог јутра, кад сам стигао путничком класом, Геда Глуперда изломио багрење препливавши Дунав, дубок и страшан, долазећи од Кањиже, па малко наниже, где се последња невеста,  извесна Меланија Матић,  тачна ко сатић, оженила Бубом Ердељан, са месецом у очима?    

Драги моји Бегеши...

Мислим да је зато паметније да не чекамо јубилеје?

Али, размишљајући даље о најави овог концерта, одједном сам се нашао у неприлици? Нема новог ЦД-а, новог спота, нема ничег новог. Напротив. А нема ни спасонсног јубилеја на помолу, све је дибидус распарено, једино се намеће четрдесетпетогодишњица добијања возачке дозволе, али ни то ми се не чини идеално округлим? Осим тога, свако ко се данас јави за Звезду истог часа објављује на свом твитеру да ће »због великог интересовања« одржати и други концерт у Београду, а ја треба да овако старомодно и превазиђено најавим да ћу због великог интересовања одржати тек први? Некако ми то не иде?

А клинци? Петиција? Лајкови? Причаће деца о светлима Арене?

То би можда и могло да прође? Мада признајем да бих овог пута више волео да причају Маторци о светлима Арене. Сви они, алијас, Сви Ми из Сава Центра, који смо оседели чекајући Бољи Тренутак. Хиљаде нас, чинило ми се тад, армија и сила, али кад се све сведе на просте бројке, број становника Главног Града, па број Нас на задњем калемегданском скупу, долазимо до још простије бројке. Отприлике један и тек-тек процената?

Они који време мере мандатима, истог часа би тих нула зарез двадесет посто цензуса назвали статистичком грешком? Они који понешто знају и о хемији, можда би поменули и есенцију? А ја бих се једино усудио да додам да сам Београђане одувек више волео него Београд, што је, ако ништа друго, више него одличан домаћи задатак за Простопроширене?  

У сваком случају, и ова најава се уз тешке муке некако дефинише...

Драги моји Бегеши, дакле...

Даме и господо!

Ђорђе Балашевић, и Уједињени Мангупи Војводине!

Београдска Арена, тридесетог децембра!

Ове године, наравно!

У осам увече, претпостављам!

Концерт за најбољи проценат Београда!

Последњи концерт од првих стопедесет и нешто!

Или први од следећих сто!

Е, сад...

Сам ђаво ће га знати?